Teško mi je bilo da ovo napišem

Teško mi je bilo da ovo napišem, jer nisam hteo da zvučim kao kukavica. Ali, čak ni sada se ne osećam previše prijatno.

Ono što ću vam tamo i ovde kazati, odnosi si se na mentalnu, a skoro i fizičku torturu koju doživljavam, jer sam gay, i tako skoro 8 godina. Za to vreme, nisam ni sam znao šta da radim. Moji znaju da sam gay (bolje reći sumnjaju ali se svi pravimo kao da se ništa ne dešava), pa mi je to jedna birga manje, makar i metaforički.

Dosta nas se susreće sa nasiljem, gotovo svakodnevno. Međutim, mislim da ovo što se meni dešava nije baš „svakodnevna pojava“. Jedno vreme je sve prestalo, primirilo se, ali sada pred „paradu“ 10. oktobra opet su oživeli stari strahovi, stare pretnje i nove uvrede.

Pre 8 godina, u leto 2002, doživeo sam da mi je jedan poznanik (ne prijatelj), koji je sebi dao previše slobode (učinivši skoro krivično delo), preturao po torbi. Kako on reče licemerno iz zezanja. Zamolio sam ga da mi pričuva stvari dok sam bio u kupovini, ali on je to shvatio izlgeda na neki svoj način.

Da skratim, u torbi su bile slike sa posvetom i pisma mog dečka, ime sada nije važno. Materijal dovoljno kompromitujući, posebno u maloj sredini.

Dakle to je ovako bilo – Sedi dripac na klupi ispred radnje. (ja sam to sve video kroz izlog, ali nisam stigao da reagujem na vreme) U jednom trenutku, ko zna zašto, otvara moj ranac, pretura po njemu, nalazi veliku kovertu u kojoj držim gore pomenuto, uzima sadržaj i čita. Izlazim napolje, svestan da da je sanzao ono što nije trebao. Setim se onog čuvenog citata Bele Lugošija iz filma „Drakula“ – „...Van Helsing, sad kad si sanzao, što si saznao, bolje bi ti bilo da odeš...“ A mislim se u sebi – ovaj neće nigde da ode, sad ima da mi se krvi napije.

Ali, dosta šale. Nije mi do toga!

Kada u našoj sredini neko sazna da si krimos -  respekt! Kada sanzaju da si po ratištima kokao i „ujke“ i „turke“ opet respekt. Ali kada sanzaju da si gay – plaši se i svoje senke. To ti je naša realnost.

Po povratku kući dotični smrad nije mogao da odoli, preveliko je to bilo iskušenje. I tako, pre punim autobusom, započe moj coming out, i to ne mojom voljom. Opaske već hiljadu puta kazane, jadne, bedne, bolno uvredljive i jedino što ti ostaje jeste ili kiseo osmeh, da glumiš kako ti je svejedno, ili da „čudovištu“ polomiš svaku kost. Ali ako tako uradiš doćiće nova čudovišta da tebe dovrše. Odjekuje ceo autobus (moje ime neka ostane tajna, makar za sada) – „...“B“ nisam znao da si gay, gde ti je dečko, jel ga puno voliš, od kada ste zajedno, joj ubi se sramoto kad si peder…” – i sve u tom stilu. Na stanici izlazimo zajedno i svako na svoju stranu. Najstrašnije je što je taj jadnik student medicine, i što bi kao budući lekar morao da se ponaša dijemetralno suprotno. Kako će on sutra čuvati privatnost svojih pacijenata, ko može njemu nešto da kaže u poverenju. To je jedna gnjida bez grama obzira, stida i kulture.
Naravno, „patriotska dužnost“ mu je nalagala da novostečeno „znanje“ podeli sa kim stigne. Već sutradan nije bilo zajedničkog prijatelja, srećom malo ih je, koji nisu znali da sam gay, ili po njihovom peder, pederčina, buljaš itd. Nije bilo dana, nije bilo susreta da me ne počaste sa podrugljivim osmehom, i opaskama. Što te bolnije uvrede, što više kažu – biće srećniji tog dana.

Sa praznim rečim čovek još i može da se izbori, ali kada neko krene na tebe, kada želi da te i fizički ako može uništi, to više nije zajebancija.

Doživeo sam ono za šta se obično misli da je moguće samo na filmu. 

Polovinom 2003 godine već su se mogli osetiti prve posledice te priče. Čak je i moj najbolji drug (str8), koji je znao za mene još od marta 2002, jednog dana došao da mi kaže kako je čuo da se po kraju priča da sam se ja sa muškarcem držao za ruke i ljubio po gradu. Lakrdija koja nema veze sa životom. On je uporno odbijao da kaže ko mu je kazao, da li iz straha za sebe, da li iz straha od moje reakcije prema njima. Mržnja, koja je sve više prelazila u patologiju, stvarala je u njihovima glavama jedan poseban iracionalna odnos prema meni, pun laži, gde je sve bilo moguće, pa i to da sam viđen kako se javno ljubim sa muškarcem po gradu.

Prijatelj me je upozorio da se pripazim, i da se čuvam.

Čovek ni jedno upozorenje, ako je pametna, ne shvata tek tako, ali uvek se tešite mišlju da niko nije toliko lud da krene na vas, samo zato jer se ne uklapate u njegovo shvatanje sveta.

Ali, ubrzo sam shvatio da je moguće čak i nasilje pred sopstvenom kućom.

Jedno veče meni nepoznat automobil je stao pred moju kući i tako se okrenuo, namerno, da je farove uperio i moju sobu (koja je inače do ulice). Ja sam sedeo do prozora kraj računara. Dakle auto je stao, ušao zadnjim delom na tuđi neograđen plac (kako inače niko ne bi stao osim namerno!!!) i upalio duga i jaka svetla pravo u prozor. Kad sam ja namerno pogledao, koliko sam mogao da vidim od onog jakog svetla, neko je iz kola svirnuo i farovi su zatreperili par puta. Meni je to odmah bilo sumnjio i hteo sam da proverim šta se dešava. Ugasio sam komp i svetlo u sobi,  odmah izašo van kuće, zaputivši se ka susednoj ulici.

Ono zbog čega i dalje mislim da nije bila paranoja jeste sledeća scena - čuo sam, jer je bio otvoren prozor, da su oni u kolima kazali (verovatno vozaču), da polako krene zamnom kad malo odmaknem. Pošto moja ulica ima blagu krivinu, čim sam ja došao do nje čulo se paljenje auta, i ja sam potrčao koliko sam mogao u susedno dvorište, i tu stajao u mraku, dok auto je uskoro proleteo pod brzinom, koja je bila potpuno ne primerena uskoj i kratkoj ulici.

Već sutradan, isti automobil je prošao pored moje kuće, ali bez zaustavljanja.

Ponovo sam jedno vreme bio ostavljen na miru, skoro 3 godine. Osim priča, koje su povremeno dolazile do mene, nije se desilo ništa vredno pomena. Uostalom, zar je sve od ranije mali stres?!

Krajem 2006 godine agonija je nastavljena. Prvo su usledili anonimni telefonski pozivi, čiju su krajni cilj bili moji roditelji. Provokatori su verovatno hteli da im “otvore oči” kako im je sin gay, i osvete mi se unošenjem nemira u moju porodicu. Međutim, taj “plan” je propao jer moja majka kazala  da to zna i to njoj ne smeta. Ali je zapravo bila jako potresna posle tih poziva.

Ubros su prešli na moj mob. Mada i danas ne znam odakle im broj! Usledile su uvredljive sms poruke. Npr. - znam tvoju tajnu, ti si peder i slično. Stiglo je nekoliko poruka sa nepoznatog broja. Onda sam ja poslao sms na broj sa koga sam dobio poruke (greška što nisam otišao u policiju), i kazao da su prijavljeni Mobtelu (moja tadašnja mreža) i da im je bolje da prestanu. Momentalo je prestalo.

Od policije, suda i javnosti sam se uzdržavao jer nisam želeo da stresam svoje roditelje, i pravim neprilike sebi. Naivno sam računao da će nasilncii prestati, kada zadovolje svoju psihopatiju.

U malom mestu, među ljudima gde se mnogi znaju međusobnu, nije lako sakriti bilo kakavu tajnu. Priča o mojoj homosesksualnosti verovarno je došla do mnogih. Već iste zime 2006 godine, doživeo sam pravi “napad” petardama na moju kuću, iz povike “pederu, geju”… Neki moji poznanici su saznali za te priče, pa je bilo i prizmenih provokacija, tipa - nije ni čudo što imam hemoroide, meni ne treba sedište na bajsu već šipka itd,  koje su ipak sitnica (jer me niko od niih nije napadao).

Novi teror je započeo krajem septembra ovde godine. Javnost je uzavrela pred “paradu” pa je sve moguće.

Doživeo sam pre neki dan da mi je iz kola u vožnji, koja su prošla pored mene doviknuto – “Jel’ se spremaš za miting geju?”

Pre neki dan jedan od rođaka našeg antijunaka sa početka pozdravi me na ulici rečima – “Spremaš se za paradu? (ciničan osmeh) Bolje idi kod psihijatra!” (uglavnom znam ko su ljudi koji stoje iza svega, ali jedino ne znam dokle su spremni da idu i zašto)

Danas ista osoba mi prilazi i pita me – “Jel’ mogu da te sllikam sa moba?” Gledam ga začuđeno, oterm ga u “mesto porekla”, a on se samo nasmeja pa kaže – “Slikaće tebe već neko ovih dana, a nadam se i nešto više! Jebote tvoj DS” (inače moja bivša stranka). Već isto popodne me neko zove i kada sam se javio kaže mi – “Ovde foto radnja, za pedere popust sve do 10 oktobra” i prekine vezu.

Zovem gay-ortaka, sve mu ispričam, i tek kada me je on upozorio (slabo vam ja pratim šta pišu ulutra desničari), i posalo mi link na FB (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/87540/Pokret-1389-otkupljuje-slike-gejeva), ja shvatim šta je počelo da se dešava. Ko zna, možda me neko i slika, šta ja tu mogu.

Eto, parada je za koji dan. A meni se već sprema nova “sezona” uvreda i pretnji. A pravo da vam kažem, sve je moguće. Volim brate noću da šetam, tako se odmaram do svega. A mrak je kao stvoren za “prevaspitavanje”.

Čujemo se uskro. Do sledećeg posta, pa šta bude…